Tematika bloga!

Komentari, divni..hvala! Međutim, zapalo mi je za oko da ste stalno ponavljali kako nisam dovoljno ispričala o samoj tematici..a to nisam uradila, jer prosto nisam htela post dobrodošlice toliki da se i sami zagubite i zaboravite šta čitate i kakvu ulogu to što čitate i ima, pa sam celu tu priču oko toga kako i šta ću pisati ali i zašto, preskočila, lakše mi je bilo. No, svi ti komentari naterali su me da shvatim da je definitivno još jedan post potrebno dodati tom prethodnom, kao nastavak, ali i kao posevan, jer..dosta je toga trebalo biti rečeno i dosta toga ja sama imam još da kažem!

Zašto i kako ? Pitanje je definitivno svakoga od vas, kad neko  krene sa radom..zašto si time počeo da se baviš i kako ti je bar to isto palo na pamet ? Poprilično je jednostavno, a opet i malo komplikovano, jer se sve ne može izložiti javnosti.., negde caruju osećanja i jednostavno imate tu neku potrebu da to sačuvate, da bude samo vaše i da vi samo znate tu drugu, komplikovaniju stranu priče. Sa pisanjem sam počela jako rano, možda negde u drugom, trećem razredu osnovne i iako, to, naravno, nisu bili Bog zna kakvi tekstovi, ja sam to radila sa nekom određenom voljom uživanja, i nastavila sam.Pisala i onda kad je trebalo, i onda kad nije, ali kako su se tekstovi nizali,shvatala sam da su kvalitetniji dosta, oni napisani kad mi baš sve kockice nisu bile složene, tačnije kad sam prolazila kroz periode, mračne i tihe, ali bučne za celo moje telo. I tako, pisanje je postalo moj beg od stvarnosti, nešto moje i nešto tako lično što sam od svih lagano skrivala, bez pitanja i potpitanja, bez spremnosti da na ista odgovorim. Radila sam ono što sam volela, volela ono što sam radila i tako u krug. Međutim, osnovna škola i moj život van nje daleko su bile od bajnosti, a svaki novi dan nova inspiracija za još jedan tekst nastao kad sam se rintala i umirala od bola. I volela sam taj svoj dar, da pišem onda kad bih radije plakala, da sve što me boli izbacim iz sebe na mnogo bolji način, da isto tim načinom ne zaboravim, ali da ga sačuvam. Parola da sve vremenom prođe, prestala je da važi, jer sam ja sve ono što je trebalo izblediti, sačuvala na vreme. Zašto da izbledi, zašto da prođe ? To je bio deo mene, a svoje deliće čuvala sam na jednom mestu, tamo gde su i moji spisi svedočili da je sve ono što mi se desilo jezivo i mračno, ali i vredno pričanja.. I pričala sam, pisala neumorno, nakon svakog pada, uspona ne..ali pada da, sve je to pretočeno u iskustva, iskustva koja sam taložila tamo gde niko nije smeo da ih dira, u srcu i duši..ali i na papiru, jer sprečeni zaborava, živeli su tamo, a ja sam ih rado kasnije čitala, sa osmehom ili suzama, čitala, jer sam znala da se sve ono što se desilo desilo meni i znala sam da sam sve to tamo ja preživela, do najsitnijih detalja i da sam iz toga izašla onakva kakva jesam sada, normalna i jaka! Da, jaka. Jer bol ne oslabi ljude, zavisi kako ga prihvatite, zabluda je da je sa svakim težim iskustvom čovek depresivniji i slabiji, ne, nije. Jači je, ako on poželi da bude. Ja sam birala i izabrala, izabrala da se borim i pobedim, ali da sve svoje borbe nikada ne zaboravim, da one ostanu da žive kao večni svedoci svega toga. I žive, i drago mi je zbog toga. Ali i pišu se nove, granaju se priče, znam da ću jednog dana kada sve to pogledam, kada u rukama budem držala žute, pocepane papire, znati da je vredelo i znati da sam živela onako kako je trebalo..znam da ću u trenucima kad padnem u postelju, bilo za 10 ili 110 godina, biti ponosna na sve to što sam postigla, na ceo put koji sam prešla da bi do te postelje i stigla, to će biti moj kraj. Moj finiš, cilj do kog sam puzeći, hodajući, trčeći stigla..i iako se većina ljudi plaši smrti, ja to smatram pobedom. Pobedom nad životom koji je svako od nas odneo na kraju, eh sad..pogledi su različiti, svako zna kako se i zbog čega borio, a ja..ja znam da ću tog dana biti srećna jer ću znati da sam se borila kao sam Vrag i da sam pobedu odnela kao sam Đavo, bez treptaja oka. A zašto sve ovo delim sa vama ? Delim iz razloga što želim da ljudi shvate da svako od nas ima sopstvene probleme koji se njemu čine ogromnim i nesavladivim. I to je u redu. Ja ne teram ljude niti ih savetujem da gledaju oko sebe kako bi uvideli da uvek postoji gore od najgoreg, ne, to nije okej.. Jer,zar da se radujemo što neko tamo u kolicima sedi, dok mi možemo i imamo mogućnost da hodamo ? Ili što neko mimikom pokazuje i iskazuje svoje želje u kafiću, dok mi možeme samo reći 'kafu, molim ' ? Zar da se tešimo takvim, bolidnim činjenicama ? To nije u redu prosto, nikada nije ni bilo. Svako od nas, živi svoj život, različitiji od različitog. I svi se mi nosimo sa sopstvenim problemima, koji su za svakog od nas najveći. Ja sam ovde da vam pokažem da ne odustanete i da se borite, sa najmanjim ili najvećim problemom, ne, nego sa vašim. Jer sam se ja borila, pa sam do ovde i stigla, a ako sam ja uspela, može svako. I ne, naravno, čeka me još hiljadu problema, ali poenta je naučiti izaći na kraj sa njima, ljudi, ko jednom i uspe, to će za njega postati navika. Biće gladan borbe, baš poput mene. Ja izazivam život, čekam teže zadatke i to me iznova i iznova čini živom. Ja živim, i ja to ponosno svakome kažem. Ej, ljudi, ja sam u igri, ja se borim..ej ljudi, ja na ovaj način živim. 
I pisaću vam, ne o tim borbama, nego o svemu što mi se dešava. O realnom životu, ljudi, jer retko ko to danas radi. Retko ko danas ima hrabrosti da stane i prizna da zapravo čitavog dana ne radi ništa..stane on, ali ispriča svoju bajnu jutarnju, dnevnu ili pak večernu rutinu, koju zamisli u glavi. Stop tim glupostima više, budimo realni. I ja ću ovde biti realna, u pravom, dnevnom svetlu opisaću vam život jedne gimnazijalke, koja nikada nije i nikada neće odustati od zamisli da sebe jednog dana učini ponosnom!

      

●A n o n i m n i     p i s a c●